Prije sedam mjeseci rodila sam djevojcicu u KB Zenica,djevojcicu koja se rodila u 42.sedmici trudnoce.
Otisla sam u bolnicu, jer mi je termin prosao 15 dana..,mada nista me nije bolilo niti je bebi sta falilo(plodna voda i sve ostalo je bilo ok),u 14h popodne primila me doktorica Sandra K.
Uradili su mi kontrolni pregled i potvrdili da je sve uredu i da ostajem u bolnici samo zbog toga sto sam presla termin. Rekla mi je nema tu jos poroda ni za dva tri dana.
Otisla sam u sobu gdje je lezalo 6 zena koje su tu vec po nekoliko dana. Vrijeme je prolazilo a mene je pocelo da boli. Iako su rekli da nema poroda ni za dva tri dana bolovi su bili sve jaci i jaci.
Kada bi se obratila sestrama samo bi mi rekle ne drami bezveze nema tu jos poroda, primljena si prije dva sata, vidjeli bi..ali bolovi su bili sve jaci i jaci a niko nije mario.
Prva trudnoca, prvi bolovi, strah. Prvi put ikako u bolnici. Sve to mi je prolazilo kroz glavu. Zvala sam razne ljude ovog, onog, niko ni da prstom makne.
Hodala sam hodnikom i prepoznala sam jednu sestru kojoj se zahvaljujem do neba. Prisla sam joj i rekla da me boli a ona me odmah uvela na pregled kod doktorice Sandre koja me odmah uputila u radjaonu.Pokusavala me poroditi sama ali vodenjak nije pucao. Nakon nekoliko minuta porod je krenuo.
Beba je bila previsoko. U pomoc doktorici Sandri dosao je doktor Zijo.
Nagnuo se na moj stomak kao da je to kakav naslonjac. Nakon dva tri takva naslanjanja moja slatkica je dosla na svijet. E tek tada su posli pravi oni bolovi(sivenje). Babica koja je tu noc bila na dezuri fuj.fuj.
Ne daj boze nikom ali eto hvala Bogu sve je proslo. Bile smo u bolnici 8dana. Na patologiji sve sestre su bile fine osim jedne zbog koje sam prolila dosta suza ali hvala Bogu svemu dodje kraj pa tako i lezanju u onom paklu...
Eto to je moja prica..ali nijedan porod nije isti. Ja sam mislila umrijet cu ali evo ja ziva i moja cura masAllah. pozdrav
Nema komentara:
Objavi komentar