Jasmina, Zenica, decembar 2007.god.

Dobar dan evo i moje priče nimalo lijepe ali sa sretnim završetkom :)


 Ja sam se porodila 18.12.2007.godine u Zenici.Termin mi je bio 8.12. a 14.12. sam došla u bolnicu da čekam porod. Ležala sam i odmarala i čekala i naravno kao i svaka školovana žena kontam hrabra sam, znam ja to, mogu ja to...čekam i slušam sve one priče ali hrabrim samu sebe kako se meni ne bi trebalo ništa loše desiti pa valjda ima Boga pa dobre ljude nagradi jednim lijepim iskustvom...

Od petka do pon niko me ne obilazi.U ponedeljak dolazi dr.Granić koji mi je vodio čitavu trudnoću i kaže da vadim krv, kontam ja to normalno. Pita me jel sve ok,ja kažem jest. Ok, čekamo bolove, sve uredno, javi na mob porukom ako osjetiš trudove. Tu noć dobijem ja bolove i odem u pretporođajno ujutro u 4, prije toga se javim doktoru porukom i isključim telefon. Krišom ga uključim oko 6, vidim nema odgovora od doktora. Ma hajd ok, veliki je razmak između trudova, na svakih 10 min.

Otvorena ja 4 prsta, kažu šetaj. Ma nije problem, šetat ću dokle hoćete. Udahni,izdahni,uhvati se za šteku kad nadodje, umij se kad dodješ sebi... tako 2 sata. Ugleda mene dr.Granić, "Eh tu si? Sve ok? Vidimo se u sali". Odvedoše me u salu u 8 i nešto. Ja sama. Udahnem duboko i čekam, nema nikoga. Gledam okolo, sama ja, nema ni sestre, ma nikoga. Ležim i čekam. Bolovi dodju i prodju. Negdje oko 9,30 uhvatiše mene bolovi jači i češći. Viknem ja, dodje neka sestrica. Kažem joj "Zovi dr.Granića. Muka mi je. Dajte mi makar malo vode". Ode ona i nema je, i nema ...Tamo negdje iza 10 meni se nesvijesti, ležim ja, povraća mi se. Uđe sestra, ugleda me blijedu valjda i viknu. Dodjoše svi, njih 4.

Neki doktor, meni nepoznat kaže "Ma ona ja pacijent dr.Granića. Šta ću ja da je gledam? Ja idem kući iz dežure". Sagnu se čovjek, viknu "Dolazite, ova žena treba da se porodi! Otvorena je 10 prstiju! Ma sad ću ja tebe poroditi. Otkad ti ležiš tu? Jedva gledaš od umora" I kaže " Hajd napni se". Ja jesam al ništa. Probuši on vodenjak i kaže "Napni se" i tako unedogled. Kaže "Ide porod al ne može beba van, zapelo. Ništa". Ustade, pomilova me, kaže "Smiri se onesvijestit ćeš se. Sva si pocrnila. Izgurat ćemo mi ovo". Nekako ja pročitah ime. Na legitimaciji piše dr.Šestić. Izadje on, zovnu još nekoga, kad ulaze još 4 doktora, i dvije sestre. I počnu oni mene stiskati po stomaku. Po 2 doktora sa svake strane a on peti dole. Sestrice drže noge. Došla još jedna miluje me po glavi, briše znoj, ljubi me. Neka crna ne znam je,kaže "Maglajko izdrži ti si moj heroj".

Ja hrabra, tiskam, al moja beba neće. Oni pritišću razvaljuju me al ne ide. Uto ulazi dr.Granić, razgrnu ih kaže "Ili sad ili nikad! Beba mora van!". Ma kontam, gdje ti bi sve ove sate? Znam ja da moja beba hoće van al ne može. Napnem se ja kaže "Ne ide". Okrenu bebu rukama, osjetila sam to. Kaže "Napni se ili vakuum". Ja dignem ruke prema Bogu i počnem učiti sve što mi je naumpalo. Izadje moja beba ali ne plače. Viknuh ja šta je? On kmeknu malo i odnesoše ga. Kažu "Dobro je, živ je".

Pritišću oni i dalje, kažu "Ne znamo šta dalje? Ova je popucala sva". Ne smiju mi dati anesteziju jer sam loše. Kažu "Idemo šiti dok je vruće". Sjećam se da je to radila neka doktorica. Šije ona al ne osjećam ja toliko, pecne al hajd hrabra sam proći će i to. Taman kad je završila, ulazi dr.Bojan da me pregleda.
Kaže "Jeste li zvali hirurga?".
"Što hirurga???"
"Pa žena je sva popucala unutra a vi pametne zašile izvana a unutra sve poderano".
Otjera on njih, sjede ispred mene i tješi me. Kaže "Boljet će te ali moram uraditi kako treba. Budi hrabra kao i dosad, brzo ću ja".
Rasiječe sve ono što one dvije zašile i polako jedno po jedno šije. Zovnu hirurga i uz njegov nadzor zaši sve iznutra pa onda vanjske rane. Ja osjetim gubim se nema me više od bolova, tonem.
Osjetim neko me miluje, kontam moja majčica došla ljubi me. Progledam, a ono žena ista koja me milovala na porodu došla i mazi me po kosi. Kaže "Izdrži heroju moj. Donijela sam ti kafu sa šlagom i dobro slatku. De popij da malo dodješ sebi". Taman doktor završi. Ja se pridignem i popijem malo.

Uh godi vraća u život. Miluje ona mene. Kaže "Beba je u inkubatoru dobro je. Sad moraš da se odmaraš". Plačem ja, plače i ona. Voze one mene u sobu na patologiju a svi izviruju iz soba.
Pitam je ja "Ma što me gledaju?". Kaže "Ma ništa. Pusti! Drago im da si živa".

Smjeste me u sobu i daju mi infuziju. Ja zaspim. Probudi me nešto a ono sestra došla pere me, kaže "šššš, spavaj, ne pomjeraj se". A mene sramota. Spavala sam čitavu noć.
Ujutro dodjoše rano doktori u vizitu. Mene pregledaš. Ona ista nasmijana plava sestra pomilova me, kaže "Doći ću ja opet tebi".
Mrdnem nogama, boli, al hajd.. izdržao je Mujo sve pa će i ovo. Pipnem se dole a ono sve u šavovima, grbavo, otečeno, boli. E, kontam, jbg Jasmina, ode ti mala na pazar. Pogledam lavabo desno odmah kraj mene. Mogla sam ustati. Pokušam pomalo al ne mogu sjesti nema šanse.
Dodje ista ona sestra viče na mene "Ma kud ćeš?". 
 Pa ženo hoću da operem ruke i umijem se, pusti me kraju. Polako ona mene diže i vidim raširila oči čeka moju reakciju. Ja dodjem do ogledala i šok. Ja crna, čelo crno, oči krvave. Zamanta se meni.
Ona mene odnese do kreveta i zovnu drugu sestru. Polegoše me na krevet, infuzija, tableta i mrak.

Opet ja prespavam čitav dan i čitavu noć. Ujutro opet hajmo nanovo. Ja malo bolja, osjetim imam snage, probam ustati. Kako god skontam ako sam ja ovakva, kako li je tek moja beba. Ustanem, polako do lavaboa, ogledam se, ma ko ga j... proći će.. Udahnem, vratim se do kreveta. Ja bih i krevet mogla malo popraviti.

Ulazi sestra i ibreti se. "A, ja žene naporne", smije se. "Hajde kad si navalila da ustaješ, idemo do kupatila". Uh super, još kad bih se i istuširala. A ono tamo ćorak, nema tople vode.
Jedna česma, pukla. Nego ti Jasmina naspi hladne vode u flašu i na hladne pločice i peri se. Ma godi i hladna voda. Sredim se ja, počešljam, operem zube i u sobu.
Ja gladna a za doručak čokolino . Pitam gdje mi je beba, kažu u inkubatoru. Skontam soba sa inkubatorima odmah do naše. Idemo sljedeća stanica Mont Everest . Uđem ja u sobu,a ono jedna beba se dere. Sve spavaju a jedna plače ma ono baš, baš.

Pitam ja sestru a gdje je moja beba. Pogleda narukvicu, kaže "Eto ti tvoja beba. Traži te. Vidiš koliko se dere" . Plače on. Plačem ja još više. "Hoćeš da ga uzmeš?" pita me ona.
A ja stojim i plačem i dalje.
Otvori ona inkubator i iznese ga, kaže "Svakako ga moram presvući". Nosi ga ona a razmota se pelena. Kaka se prosu po podu. Ja plačem i smijem se istovremeno. Smije se i sestra, nije joj krivo. Okupa ga i presvuče, kaže "Poljubi ga i nazad u sobu, srušit ćeš se". Tako i bi.

Počeli su mi ga donositi vrlo brzo na dojenje. Ona klasična borba. Plače on, plačem ja, al ide.
U jednoj ruci infuzija u drugoj beba. Dojenje po 10 sati konstantno al mogu ja sve. Pitam se zašto danima ležimo a ne idemo kući. U nedelju kažu ti si otpuštena a beba ne. Ja se usplahirim. A zašto beba ne???

Gleda me pedijatrica, kaže ma zašto glumiš kad znaš da ima ugrušak u mozgu? I tu bi ono-slika ide tona nema, zzzzzz ja padam. Nije žena znala da su od mene krili jer sam bila loše. Znate ono-srce jako i volja velika al tijelo slabo. Bojali se šoka. Od tog momenta svadja doktora i pedijatra.
Odoše a ja plačem. Zovem muža i roditelje da se izjadam. Oni dolaze. Mog doktora Granića nigdje. Kažu pitao za tebe. Ma ja, nema govora!? Muka živa. Neće niko ništa da kaže.
Koga god pitam kaže nisam ja nadležan, idi pedijatru a ona doktorica otišla, nema je. Naveče beba plače. Valjda se meni povuklo mlijeko a sestre samo viču ima mlijeka doji. Dojim ja sine i po 10 sati, sa onim šavovima sjedim na ivici kreveta. Pucaju šavovi al da se samo meni moja beba najede da odspava. Nisam ja mutava, znam šta je ugrušak. Ne smije plakati a on jezika ne uvlači.

Platim jednoj sestrici da ga nahrani. Za dva sata dodje druga, kaže, ma ništa to, nema hrane samo doji. Zaspim ja, ma kad mi dijete ne ispade iz ruku. U jednoj ruci infuzija u drugoj on, ja prljava, smrdim. Bože srahota. Ne ponovllo se.Vidim ja nema tu više hajra. Dočekam jutro nekako.
A napolju snijeg pada, Božić. Čekam vizitu. Ide pedijatrica ista ona što je galamila da glumim, dr.Kapidžić. Kaže ništa kući, nema nalaza, čekamo dr.Mulića. Ama, kažem ja njoj, imaju svi nalazi dr.Mulić bio, uredan nalaz sve ima. Nema i tačka, veli ona.
Sreća udje glavna sestra Bahra, ruke joj se pozlatile. Kaže "Doktorice ima nalaz. Bio dr.Mulić preko vikenda. Uredan nalaz. Može beba kući".
Nadju one nalaz i mi idemo kući. Ja sva sretna. Odnesose sestre malog da ga srede i ne vraćaju ga. Kažu odmori se. Ja tamo u sobu za bebe a on spava sunce milo moje. Ulazi sestra Bahra izvinjava se, kaže nismo znali da si na dijeti. Nisu pročitale u kartonu već mislile da ja glumim da neću da dojim a moje sunce bilo gladno jer stvarno nisam imala mlijeka. Nahranile ga 3x zaredom i on zaspao. Mog dr.Granića i dalje nigdje. Krenem ja kući, ostavim malog kod muža a ja i moja majčica kod njega u kancelariju. On se iznenadio. Sve u pod gleda.

Kaže "Ti si kriva. Ja sam te pitao hoćeš li carski kad si došla u bolnicu a ti nisi htjela". Ja ga u čudu gledam. Mama moja ga upita "A što si je zaboravio onaj dan? Da te nisam nazvala ti se ne bi ni sjetio da se moja Jasmina porađa. Ostavio si je drugim doktorima da je razvaljuju, da se pati, a ona tvoj pacijent". Kažem ja njemu hvala doktore i doviđenja, ne vidjeli se ti i ja više nikad ako Bog da.

Moj sin sad ima 9 godina i zdrav je. Trenira košarku. Dr.Granića sam srela kad sam bila s drugim sinom trudna. Trudnoću mi vodio dr.Ribić. Šta reći? Drugi porod lakši i sreća samo dva dana u bolnici. Doktor nijedan me nije ni pipnuo, samo babica Suada. I kad se mali rodio dali mi ga prljavog u ruke da ga poljubim jer su me se svi sjetili kako je bilo s prvim. Sreća pa vrijeme ide naprijed.

Mi smo žene jake i od Boga date da nosimo svijet na plećima